Патријарх српски Порфирије служио је данас , на Васкршњи понедељак, свету литургију у манастиру Високи Дечани, уз саслужење митрополита рашко призренског Теодосија, владике новобрдског Илариона, игумана манастира Високи Дечани Саве Јањића, свештенства и монаштва рашко призренске Епархије.
У беседи након литургије, пред великим бројем присутних верника, патријарх је поручио да је ” данас све Господ и да је данас све Христос и да изван њега и мимо њега не постоји ништа”.
“Он је почетак и крај. Данас је радост надумна , безобавна, изгледа се на људски род, на сваког човека, а нарочито је та радост присутна међу онима који препознају Господа Исуса Христа као распетог и васкрслог, као сина Божијег и онога ко је открио и потврдио смисао нашега постојања. Као онога ко је отпечатио гроб, као онога ко је учинио да наше наде и наша вера нису без садржаја, да наша нада није узалудна и да има, не само своју перспективу, него и своју потврду и да наша вера има смисао. Наша вера није тек уверење у некакву силу која влада светом и управља историјом и човеком. Наша вера је управо поверење у рођеног сина Божијег од Дјеве и Духом Светим, поверење у распетог и погребног, али и васкрслог Богочовека, поверење у то да његова љубав грли све, читав људски род и сваког човека”.
Патријарх истиче да се љубав Господња Његова обраћа сваком од нас лично.
“Обраћа се нама овде, који стојимо пред вама, мени, али и сваком човеку, поверење у силу и снагу, која јесте љубав свете Тројице према роду људском. И са том радошћу долазимо данас овде у свете Дечане, место где сам и ја пре 40 година положио монашке завете, управо овде у овој светој обитељи и где сам узео благослов од Светог Краља, иако недостојан да уз његове молитве и његовим подстреком, уз молитве свих светих, препустим се вољи божијој знајући да је ту једини смисао, једина радост, лепота ни пуноћа.То значи да свако ко препозна да је Христос све, без обзира где се налази и ко хоће да без остатка се преда њему,никада неће бити без радости и са том радошћу долазимо овде, не да је љубоморно чувамо за себе, него да је поделимо са свима, са читавим светом, али нарочито ми православни Срби, са онима са којима живимо овде, јер како можемо бити радосни ако смо само ми радосни, а наше комшије нису, или како се можемо борити и трудити да постигнемо мир у себи осећајући самодовољност и самозаљубљеност, ако немају мира они који су поред нас. Они са којима живимо, а ми овде православни Срби живимо заједно са Албанцима и са још неким у мањини народом. Ако смо Христови, ако разумемо то да хоћемо без остатка , без смаољубља и егоизма да будемо Његови, онда знамо да Он воли све, да милује све и да је због свих дошао. Зато и ми треба да се трудимо да наша љубав према Њему и будућа љубав његова буде осведочена у односу на све. Он је почетак и крај, она је наш мир. Без њега ми не можемо имати мира, без његове воље не може бити мира ни међу нама, но међу народима. Зато и данас ми знамо да треба само једно Господе помилуј да упутимо истински из дубине душе за мир у нама, међу нама и са онима са којима живимо и да ће Господ учинити све да то тако и буде”.
Према речима патријарха Порфирија “сви смо створени, нема човека да није икона Божија, такав не постоји и ако то знамо, ми онда осећамо одговорност у односу на све и свакога и треба да учинимо све колико до нас стоји, не како се то каже да поштујемо, да толеришемо, него да истински Христовом, распетом и васкрслом љубављу, волећи Њега волимо Његове. А Његови су сви”.
“Сви су позвани у познање истине, сви су позвани у спасење. Свети Максим Исповедник каже: ‘Бог прославља оне који се труде у подвигу, они који живе у аскези, оне који се труде да живе праведно. Прославља их и просвећује јер су они нама пример, узор какав је био Свети Стефан Kраљ Дечански и толики Свети из нашега рода. А оне који су далеко од Њега или се труде негде лутајући по беспућима овога света да Га пронађу, њих милује.’ Милује све.
И то што вели Свети Максим Исповедник јесте подстрек и позив и нама. То нимало није лако, јер то значи распеће, то значи крст. Али ми знамо да крст носи у себи силу и снагу васкрсења. То славимо данас. Данас славимо смисао свога живота. И ево, Господ је победио свет. Господ је победио и нашег највећег непријатеља. Победио је смрт. И смрти се сви бојимо. И смрт нико не може да избегне. Свако ко је позван из небића у биће, отићи ће из овога света.
Наравно, ми често плашећи се тог љутог, мрачног непријатеља, стављамо га под тепих, не мислимо о њему, мислећи да ћемо га тако избећи. Иако око себе гледамо да непрестано људи одлазе, мислимо да само то нас неће задесити. Али нема никога ко ту тајну смрти може избећи. И остаје питање: постоји ли неко или нешто ко ту тајну, ту енигму може да разреши? Све што смо као људски род кроз историју чинили, чинили смо да бисмо само то питање разрешили.”
Господ је победио смрт васкрсењем Својим. И зато ми данас певајући песму победе над смрћу, заправо славимо живот, славимо радост, славимо слободу. Јер ако је смрт последња реч о нама, онда је сваки наш труд узалудан, онда је свака наша реч празна, онда је сваки наш однос бесмислен.
Али будући да је Господ васкрсао, Он је показао да смрт нема последњу реч, него да живот има последњу реч. И зато ми хришћани нисмо људи који се боје смрти као они који немају наде, него смо људи који знају да је смрт само пролаз, да је смрт само капија кроз коју се улази у пуноћу живота.
Зато је важно да то сведочимо не само речима, него и својим животом. Да сведочимо радост васкрсења у сваком тренутку свога постојања, у сваком сусрету са другим човеком. Јер сваки човек је наш брат, сваки човек је икона Божија, и у сваком човеку треба да видимо васкрслог Господа.
Нека би Господ дао да ова радост васкрсења увек буде у нашим срцима, да нас она води кроз све тешкоће и искушења овога света, и да увек знамо да је Господ са нама у све дане до свршетка века. Христос васкрсе!”
Након литургије, патријарх се састао и са стипендистима студентимa, основцима и средњошколцима.
